Karol Burčjar

Pozorište u Selenči

Slovacima na ovim prostorima u njihovom opstanku bitno je pomogla urođena istrajnost, radnost, marljivost, upornost, vera u sebe i strpljivost u svakodnevom dostizanju njihovih ciljeva. Dvestapedeset godina Slovaci na ovim prostorima uspešno odolevaju jezičkoj asimilaciji - ne samo da su očuvali svoj jezik i običaje, nego su od samog dolaska težili njihovom razvijanju i obogaćivanju. Osim sticanja materijalnih dobara, značajni cilj u životu naših predaka bilo je opismenjavanje i širenje kulture. U izolovanoj seoskoj sredini, kakva je bila Selenča u prošlim vekovima, obrazovanje nije išlo čak do takvog nivoa kao u drugim slovačkim mestima. Stanovnici Selenče najčešće su se zadovoljavali pošto su savladali čitanje, pisanje i računanje. Po nepisanom pravilu, kulturni život ovog sela direktno je bio uslovljen angažovanošću njihovog sveštenika, učitelja, ili neke druge ličnosti. Ako su oni bili aktivni, u selu bi se odvijao čuli kulturni život i suprotno, ukoliko bi se prema kulturi odnosili ravnodušno i nisu umeli da prepoznaju potrebe stanovnika svog sela, sredina bi se u tom smislu uspavala.

U Selenči skoro da ne postoje stariji zapisi iz istorije kulture. Takvi pisani spomenici počinju da se pojavljuju tek krajem prošlog veka, u vreme delovanja učitelja Jana Čajaka, koji je u Selenču došao u decembru 1893. Radio je ovde do 15. oktobra 1899, kada se preselio u Petrovac. Logično je da je upravo Čajakovo prisustvo u Selenči predstavljalo pokretač pozorišne aktivnosti i da je upravo za vreme njegovog delovanja u Selenči odigrana prva pozorišna predstava. Kao učenjak, kome je podjednako bio blizak karakter običnog čoveka kao i pisana reč, Čajak je donosio u Selenču slovačke časopise, knjige i sve vreme sarađivao sa drugim slovačkim sredinama. Obezbeđivao je ljudima knjige i brošure za čitanje iz Petrovca, gde je u to vreme već postojala biblioteka Petrovačke nedeljne škole. Čajak je u Selenči imao rođaka i bliskog saradnika, evangelističkog sveštenika Karola Medvedskog, koji ga je i zaposlio u Selenči odmah nakon njegovog dolaska na Donju zemlju. U takvim okolnostima u ruke Julijane Medvedske, supruge evangelističkog sveštenika dospela je knjiga jednočinki Aleksandra Fredra u prevodu Vilijama Paulinija, koju je izdalo i odštampalo Društvo u Turčjanskom sv. Martinu 1987. godine. U njoj se nalaze drame: Gospodin Tomaš, Nagrada sto dukata i Bio je u Parizu.

Julijana Madvedska je drame pažljivo pročitala i odlučila da režira Gospodina Tomaša. Krajem jeseni 1984. angažovala je potreban broj glumaca [9] i u toku dugih zimskih večeri uvežbala sa njima pozorišnu predstavu prema ovom tekstu. Premijera, odnosno izvođenje predstave, bilo je na Tri kralja - 6. januara 1895. u školskoj učionici kod evangelističke crkve. Poznati su i neki glumci iz ove predstave: Tomaša Kuklenjika igrao je Andrej Šefčik, brijač, Ambra Dubskog Jan Šefčik, kovač a slugu Gašpara Pavel Šefčik, obućar. Kome su bile poverene ženske uloge nismo uspeli da saznamo.

Konfesionalne razlike u Selenči ispoljavale su se i u oblasti pozorišnog amaterizma. Katolici su, na primer, pozorište igrali u krčmi kod Jana Margensterna a evangelisti u krčmi kod Jana Častvana.

Prema rečima Adama Gašparovskog, rođenog 1875, kod katolika korene pozorišne aktivnosti takođe treba tražiti u toj dalekoj 1895. godini. Imenovani je pričao [Adamu Ragu rođenom 1958] da je kao dvadesetogodišnjak učestvovao u pozorišnom komadu, koju je uvežbao učitelj Edmund Kanja. To je bilo, navodno, nešto pravljeno radi zabave a nastupala su samo dva glumca. Predstava je izvedena u školskoj učionici kod rimokatoličke crkve.

U časopisu „Dolnozemský Slovák” (IX, 1911, br. 20) piše: “17. i 19. februara 1911. naša nam je omladina predstavila dve pozorišne predstave: Majka i Zimzelen. Za 150 godina, od kada selo postoji, to je kod nas, valjda, tek treći put.” Može se pretpostaviti da, ukoliko je to zaista bila treća predstava, onda je prva bila Gospodin Tomaš (1895), dok je jednočinka Bio je u Parizu bila druga predstava.

Između dva rata (1918-1941) pozorišne su predstave u Selenči paralelno izvodili katolici i evangelisti. Kasnije su razmenjivali glumce, koji su se u određenim ulogama istakli. Aktivni režiseri su u to vreme bili: Julijana Medvecki, Franjo Berkeš, učitelj Štefan Turčan, bankarski činovnik, Juraj Miškovic, učitelj i Marija Dobrikova-Klobišicka, učiteljica. Najduže su se delovali Julijana Medvecka (1895 - 1930) i Franjo Berkeš (1926 - 1941).

Posle rata pozorišne predstave su se kratko izvodile u već spomenutim krčmama, dok nije osposobljena nešto prostranija sala u bivšoj notarovoj kući [u ulici Vajanskog, odmah pored kuće Mandačevih, inače na mestu današnje škole, zatim sve do ugla Sladkovičove ulice nalazila se zgrada škole, zvana “ovoda”]. Nekoliko godina posle rata Selenčani su izgradili Zadružni dom sa prostranom salom. U izgradnji objekta učestovali su skoro svi stanovnici. Svaki za rad sposoban građanin imao je obavezu da odradi nekoliko dana [da slaže ili čisti cigle i prevozi građevinski material svojim zapregama sa dela atara zvanog Golodobra]. Prema odluci države, eksproporacijom i agrarnom reformom, taj je deo atara bio dodeljen Seljačkoj radnoj zadruzi “General Štefanjik” u Selenči. Tamo je pre rata veliko imanje imao Nemac Herman, koji je krajem rata morao da pobegne iz sela. Selenčani su salaš rasturili i izgradili prve zadružne štale, ali i za to vreme lep Zadružni dom. Izgradnja i uređenje doma trajali su sve do 1951.

Od rata sve do 1949, kada je osnovano Kulturno-prosvetno društvo “Jan Kolar” pozorište se igralo pod okriljem raznih organizacija i klubova [MOMS, AFŽ, sindikalna organizacija, Narodni front, Čitalački krug, Zanatlijska zadruga, sportski klub Krivanj a kasnije i Dobrovoljno vatrogasno društvo] Već 16. februara u okviru Čitalačkog kruga izvedena je predstava Iz ropstva ka slobodi. 1947. godine sindikalna organizacija izvela je pozorišnu dramu Naš gospodin ministar i Miriša. Udruženje čitalaca je odigralo Vilenjaka (Škriatok) a Živ na nebu (Za života na nebi). Godine 1948. pozorište je pripalo u kompetenciju MO Matice slovačke. Te su godine amateri iz Selenče odigrali predstave: Kameni puteljak, Svi u istom čabru, Ženski zakon, Siromašna porodica, Majka, a u organizaciji AFŽ-a Neprijatelj žena. Godine 1949. pozorište dolazi pod okrilje Kulturno-prosvetnog društva “Jan Kolar”, koje okuplja sve amatere obe konfesije u Selenči. Godinu-dve kasnije vatrogasci se odvajaju i zasebno izvode amaterske pozorišne predstave, u koje su retko uključeni pripadnici evangelističke veroispovesti. 1949. godine pozorišna sekcija KPD-a izvodi u svom selu i na festivalu u Pivnicama Zbrka oko imanja (Statky-zmatky), dok sledeće godine učestvuje sa Sumnjivim licem na pozorišnom tamičenju u Laliću.

Na potpuno završenoj i opremljenoj pozornici u Zadružnom domu kao prva izvedena je predstava Zov šume (Hora volá) i to 2. februara 1951. Pozornica je bila opremljena predivnom, pokretnom zavesom od crvenog pliša, reflektorima, natkrivenim delom za šaptača i drugom, za to vreme, savremenom opremom. U tako povoljnim uslovima izveli su predstavu Zov šume (Hora volá).

Godine 1952. Selenčani su nastupili sa dve predstave: 20 aprila sa Gogoljevom Ženidbom a 29. novembra sa Medvedom od A. P. Čehova. U to vreme sa pozorišnom sekcijom Vatrogasnog društva radio je Ivan Kovač a uz KPD-u napredni seljak Juraj Križov, koji je kao samouk vodio pozorište 18 godina. Pozorišna sekcija Vatrogasnog društva 1952. izvela je tri predstave: Gebriškini prosci, Iskopana žena i Grob ljubavi. Godine 1953. vatrogasci su pripremili Krivovernika (Bludára) a članovi KPD-a četiri pozorišne predstave: 19. februara Smetove (Záveje) od VHV-a, 2. maja Uzornog rodoljuba, 29. novembra Prevarene prevarante od F. Urbanka a za novu godinu dve jednočinke: Rasejan (Roztržitý) i Poslednja soba (Posledná izba). 1954. godina je u Selenču ponovo donela nekoliko premijera. Vatrogasci su se predstavili sa Slovačkim siročetom a KPD sa pet predstava: Laskomerskog jednočinke: Stari zavodnik i Želi da se uda su izveli 28. februara, zatim 1. marta Strica od R. Benediksa, 7. jula Urbanekov tekst Živ na nebu a 17. oktobra Deca jednog oca od Cimlera. Prihodi od predstave Živ na nebu išlu su na izgradnju spomenika palim borcima iz Selenče.

Godina 1955. donela je zaista bogatu pozorišnu žetvu u Selenči. Vatrogasci su uvežbali i u, tada već, svojoj sali u novom Vatrogasnom domu izveli četiri pozorišne predstave: Opaka ćud (Mrcha natura), Slava, sto je postavljen, Učena-glupa i Strašno, šta se radi (Hrúza, čo sa robí). Članovi KPD-a su iste te godine takođe imali četiri premijere: 21. februara igrali su Ovčarevu ženu, od Ivana Stodole, 10. aprila Đavolji mlin, a 29. novembra dve jednočinke: Dobri bol (Dobrá bolest, čo dá pojesť) i Sluga dvaju gospodara (Slúha dvoch pánov). Godine 1956. vatrogasci su odigrali Urbanekovu Kmetovu ženu (Pani richtarku) a članovi KPD-a šest inscenacija: 15. januara od B. Dubnjanske Molerka (Maliarečka), 17. marta Iza fronta (Za frontom) od Vjere Markovičove-Zaturecke, 1. aprila Lažne prosce (Falošný pytači) a od Avgustina Pavloviča, 7. jula Teške trenutke od Mateja Bora, 17. oktobra Naša Marča od Jozefa Skružnog a 29. novembra Sterijinu Pokondirenu tikvu. Godina 1957. takođe je bogata kada je reč o pozorištu, pošto je te godine u Selenči bilo čak sedam premijera. U okviru vatrogasnog društva izvedeni su Zli jezici a ostalih šest predstava u izvođenju KPD-a su: 1. januara Inat na inat od Olge Horvat, 3. marta Kameni puteljak, F. Urbaneka, 26. maja dve jednočinke Tašta u kuću, mir iz kuće od A. Halaša i Izvrnuti svet od F. Urbaneka. Zatim su sledile predstave: Devet krompira od M. Božića, čija je premijera bila 17. oktobra a repriza 29. novembra Ljudi od Velimira Subotića. Uz Gospođu ministarku 1960. izvedena je i Konopljara (Konopáreň) od Janka Čemana (21. februara), Kada hlebom zemlja zamiriše od L. Smrčoka (24. aprila) a kao i obično za Dan republike 29. novembra Lekcija. U godinama 1968. do 1972. pozorišna aktivnost u Selenči je zamrla. Aktivnosti, sada već Kulturno-umetničkog društva „Jan Kolar“, usmerena je u drugom pravcu. Organizovale su se muzičko-plesne večeri i društvo se staralo o dva fesitivala: Selenča u znaku mladosti (Selenča v znamení mladosti) a kasnije i Festival slovačkog muzičkog stvaralaštva (Súťaž o slovenskú hudobnú tvorbu). Od kraja Drugog svetskog rata sve do kraja 60. godina u Kulturno-prosvetnom društvu osim Juraja Križova pozorišne predstave režirali su: Samuel Spevak, Martin Kmeć, Jan Turčan, Adam Rago, Mihal Brnja, Marija Valentova, Jan Čapelja, Marija Topoljska i dr. Dok je uz vatrogasno društvo delovala pozorišna sekcija u kojoj je skoro stalni režiser bio je Ivan Kovač a nekoliko pozorišnih predstava režirala je i njegova ćerka Alžbeta. Kada su vatrogasci u svom novom vatrogasnom domu osposobili salu za pozorišne predstave igrali su predstave na nešto manjoj pozornici. Imali su, doduše, nešto gore uslove od članova KPD-a u Zadružnom domu. U toku zime 1955. Ivan Kovač, komandir postavio je predstavu Zla ćud.

Pozorište u Selenči ponovo oživljava 1972. godine, kada su članovi Kulturno-umetničkog društva „Jan Kolar“ u okviru jedne muzičke večeri izveli jednočinku a režiser Jan Turčan je za kraj svog bavljenja amaterskim pozorištem postavio tekst Pokojnik od B. Nušića. Ovom pozorišnom predstavom se Turčan definitivno oprostio sa pozorištem.

Posle Turčana pozorište je u svoj ruke preuzima učitelj Jozef Kovač, kome se kasnije priključio i učitelj Karol Burčjar. Godine 1974. Kovač izlazi pred publiku sa dve premijere: 24. februara sa Lovokradičevom ženom a 27. oktobra sa Bitčankom iz doline. Od 1975. na inscenacijama zajedno rade Burčjar i Kovač. Te su godine ubežbali Tajovskog Novi život, koji je publika dobro prihvatila. Premijera je bila 21. decembra a repriza 4. januara 1976. Novi život je prva pozorišna predstava, izvedena u kinosali Vatrogasnog doma. Velika sala Zadružnog doma je u to vreme već bila toliko demolirana da je opštinska inspekcija zabranila njeno korišćenje. Zato su se svi kulturni događaji odigravali u bioskopskoj sali vatrogasnog doma. To nije bila velika sala a i pozornica je bila manja. Aktivisti KUD-a adaptirali su i proširili pozornicu, montirali zavesu i reflektore i prilagodili platnene kulise novim uslovima.

Sa Novim životom Selenčani su nastupili na festivalu u Staroj Pazovi i gostovali su u Pivnicama, Gložanu Iloku, Kulpinu i u Erdeviku.

Jozef Kovač i Karol Burčjar su se smenjivali na funkcijama režisera i asistenta, ali su predstave uvek radili zajedno. Tako da je režiju 1976. pozorišne predstave Meteor od Petra Karvaša potpisao Karol Burčjar, iako su je režirali zajedno. U ovoj je predstavi glumio je Jozef Kovač kao profesor i Jan Ralbovski kao Johan, Jan Čapelja ml. u ulozi Krištofa, a Ana Burčjar je igrala Evu, dok je Jan Čapelja st. igrao Adama. Selenčani su sa ovom pozorišnom predstavom učestvovali na festivalu u Petrovcu. U jesen 1977. Burčjar i Kovač su postavili Meridijan od J. Soloviča. Režiju ovoga puta potpisao Burčjar a asistenciju Kovač. Premijera predstave Meridijan bila je 22. januara 1978. Sa ovom se predstavom nastupilo na festivalu u Staroj Pazovi a gostovalo se i u Erdeviku. U ovoj su pozorišnoj predstavi nastupili Jozef Kovač (kao Tomaš Benedik), Katarina Trusinova (njegova supruga Eva), Jan Ralbovski (sin), Jan Čapelja ml. (drugi sin Miki), lik Magde je igrala Lidija Godova a dr. Petra Hajnoša Jan Čapelja st.

Pred kraj 1979. godine učitelj Juraj Beređi rešio je da inscenira tekst F. Urbanka Kameni puteljak. Učinio je to uz asistenciju Karola Burčjara a predstava je premijerno izvedena 27. januara 1980. Sa Kamenim puteljkom nastupalo na Smotri amaterskih pozorišta Vojvodine (PSODV) u Kovačici. Repriza je bila u Selenči, 3. februara a gostovanje u Pivnicama i Kulpinu. U ovoj su predstavi učestovali Jan Grnja kao Pavol Brezovski, Jan Slonka kao Adam, njegov sin, Zuzana Suđi kao mlinarka, Vlasta Fađošova kao pastorka, Pavel Krnač u ulozi sluge Miše i Katarina Molnar u ulozi Tereze, njegove žene. Ostale uloge igrali su: Jan Častvan, Jozef Gašparovski, Ana Častvanova i Ana Burčjarova.

Godine 1980. pozorištem ponovo počinju da se bave Burčjar i Kovač, ovog puta postavili su predstavu Jaroslava Antona-Miče Petrolej, koju su preimenovali na Brovning 9864. Premijerno se nastupilo 8. marta 1981. a repriza je bila 15. marta. Sa Brovningom se gostovalo u Erdeviku. U njegovoj je predstavi angažovano 15 glumaca. Kmeta Hanusa igrao je Jozef Kovač, njegovu ćerku Hanku Ana Liptakova, gazdu Bukovskog Jan Grnja, njegovu ženu Katarina Molnarova, njihovog sina Dušana Juraj Ruman, gazdu Jan Turčan, slugu Pavel Krnač, inženjera Pavel Častvan st. i Jan Slonka, žandare Štefan Tomšik i Jozef Aleksi, sudiju Juraj Suđi st, porotnika Mihal Čapanda, tužioca Jan Čapelja st. a odbranu Jozef Gašparovksi. Godine 1982. u Selenči nije bilo nijedne premijere, ali je zato sledeće izvedena Verona od Rudolfa Kazika ponovo u režiji para Burčjar-Kovač. Premijerno je izvedena 16. a reprizirana 30. oktobra. Zbog velikog interesovanja publike Verona je u Selenči ponovljena 6. novembra a zatim izvedena na gostovanjima: u Pivnicama 17. decembra i Šidu 4. februara 1984. Na smotri Slovačkih amaterskih pozorišta (PSODV) u Staroj Pazovi sa Veronom nastupili su 12. marta 1984. U Veroni Martina Osturnjaka igrao je Jan Grnja, njegovu je ćerku Veronu Ana Cehmajsterova, drugu ćerku Jarmila Cehmajsterova, gazdu Škivronju Mihal Čapanda, njegovu ženu Zuzana Forgačova, njihovog sina Jan Ralbovski, kumu Katarina Molnarova, njenog sina Jan Čapelja ml, sluškinju Ana Boćanska, knjigovođu Jan Liptak, pastira Mišu Jozef Gašparovski, šumara Jan Slonka a sluge Vladimir Kaša a Zuzana Govdova.

U godinama 1986-1989. sledi još jedna pauza u pozorišnom životu u Selenči. Zatim se par Kovač-Burčjar ponovo hvata u koštac sa pozorištem. Postavili su Urbanekovu Kmetovu ženu. Premijera je bila 13.maja 1990, posle koje su zbog velikog interesovanja sledile reprize 20. maja i 16. septembra. U međuvremenu se sa ovom predstavom gostovalo u Gložanu 2. juna. Od 20. do 24. septembra 1990. ansambl je gostovao u Slovačkoj. Nastupali su u mestima Pukanjec i Devičani. Kmetova žena je svojou sezonu završila na Smotri slovačkih amaterskih pozorišta 20. februara 1991. u Pivnicama.

Godine 1992. uz pomoć Karola Burčjara Kovač režira predstavu Zov šume od Miloša Gontke. Premijera je bila 5. juna a repriza 10. jula, 12. jula i 13. septembra u Selenči a 31. oktobra gostovalo se u Silbašu. Sa ovom pozorišnom predstavom Selenčani su ponovo gostovali u Slovačkoj od 18. do 21. septembra. Nastupali su u mestima: Pukanjec i Hronske Klčani. Uloge su u ovoj predstavi realizovali: Bučana je igrao Jozef Gašparovski, Bučanovu ženu Ana Provodovska, njihovu ćerku Svetlana Zolnjanova, Hornjaka Juraj Zolnjan, Krivoša Štefan Durandzi, Kraljikovu Ana Škablova, Marjenku Marija Fađošova, Sojku Jan Junčovjar, Stamatova Juraj Zolnjan, činovnika Karol Fađoš a sobaricu Marija Čapeljova.

Godine 1995. pozorišni amateri u Selenči obeležili su 100-godišnjicu pozorišta u svom selu. U čast ovog jubileja mlada učiteljica-režiserka Svetlana Zolnjan prihvatila se da inscenira predstavu sa kojom je pozorišni život u ovom selu i započet - Gospodina Tomaša, koji je publici u Selenči predstavljen pre tačno sto godina. U realizaciji su joj pomagali Jozef Kovač i Karol Burčjar. Režija je uspela, glumci su se takođe dobro pokazali na premijeri 16. aprila 1995. Na premijeru su pozvani svi istaknuti glumci iz Selenče. Pre same predstave K. Burčjar pročitao je kraći referat o 100-godišnjici pozorišne aktivnosti u Selenči. i na pozornicu pozvao istaknute glumce: Jana Valenta, Pavla Častvena i Alžbetu Čemanovu, da bi sa njima pred publikom porazgovarao kako su se nekada igrale pozorišne predstave u Selenči. U ovoj predstavi igrali su: gospodina Tomaša Pavel Častvan, Karson, njegovu suprugu Milinu Vjera Šoškić, Dubskog Jan Joha, Slavnjickog Jan Ribarski, zelenaša Štefan Tomšík, Gašpara Šimka, slugu Juraj Zolnjan, njegovu ženu Ana Fodorova, konjušare Jan Junčovjar a Miroslav Šoškić. Sa ovom su pozorišnom predstavom učestvovali na smotri Slovačkih amaterskih pozorišta u Petrovcu 30. aprila 1995. Pre toga je Gospodin Tomaš repriziran na domaćoj pozornici već 17. aprila, zatim je 22. aprila sledilo gostovanje u PIvnicama a od 21. do 23. septembra gostovali su u Slovačkoj. Nastupali su u mestima: Pukanjec i Ribnjik. Po povratku imali su još jedan nastup na gostovanju u Kisaču 8. oktobra.

Jubilarne 1995. godine Kulturno-umetničko društvo postavilo je još jednu predstavu, koju je uz asistenciju K. Burčjara režirao Jozef Kovač. U pitanju je Kriza od J. Dafčika, premijerno izvedena 10. septembra. Ubrzo posle premijere ansambl je sa ovom predstvom gostovao u Slovačkoj 21-23. septembra u selu Pukanjec a po povratku nastupali su u Selenči 22. oktobra, kao i 3. decembra a u Kulpinu 26. novembra, u Pivnicama 31. marta na pozorišnoj smotri DIDA i 1. maja na Smotri slovačkih amaterskih pozorišta u Padini. Nakon ovih nastupa Kriza je snimljena i kao radio drama za slovačku emisiju Radio Bača. Adaptaciju i režiju ovog projekta izvršio je Karol Burčjar. Likove su na pozornici kao i u studiju igrali: Ivana Benjickog Mihal Poljak, jeho manželku Ilonu Ana Fodorova, Iloninu majku Zuzana Švecova, Kahančeka Jan Junčovjar, Kahančekovu Svetlana Zolnjanova, slugu Jan Zloha, Hušćavu Mihal Čapanda, Barana Pavel Častvan, Cigane-muzičare Štefan Tomšik a Jan Čapanda a inspektore Juraj Zolnjan a Miroslav Šoškić.

Godine 1997 aktivisti KUD-a “Jan Kolar” Izveli su predstavu Ferka Urbaneka Gospodin (Pánik). Režiser je i ovog puta bio Jozef Kovač a asistent Karol Burčjar. Premijerno su se selenačkoj publici predstavili 6. aprila a nedelju dana kasnije 13. aprila 1997. nastupili sun a smotri u Laliću.

Za kraj napominjemo da je u Selenči za sto godina izedeno skoro 120 drama. To je više od jedne premijere godišnje u proseku. Bile su plodnije godine – kao one posle Drugog svetskog rata, ali bili su i takvi perodi kada se zavesa pozorišta u Selenači po nekoliko godina nije ni otvarala.

Većina inscenacija u Selenči igrala se samo jednom, ali bilo je i takvih predstava kojima se se režiseri vraćali po više puta. Na primer, Gospodin Tomaš postavljan je tri puta (1895, 1965 a 1995). Po tri puta ponovljene su drame. Majka, Đavolji mlin, Kameni puteljak, dva puta je postavljan Ekzekutor u suknjama, Bludničar (Bludara) i Dobra bol, Panika, Inat na inat, Mariša, Živ na nebu, Zov šume (Hora vola), Smetovi (Záveje), Kmetova žena (Pani richtárka), Prevareni prevaranti itd.

Nisu režiseri uvek birali zahtevne teme. Uglavnom su to bili nepoznati ili manje poznati autori, kao i prevodi nemačkih, čeških i mađarskih pisaca. Kao što se može videti, omiljeni autor selenačkih režisera bio je Ferko Urbanek, zatim Ivan Stodola, Jan Solovič. Na scenu su, međutim, dospevali i drame VHV-a, Božića, J. S. Popovića . Od slovačkih vojvođanskih autora postavljali su Jana Kopčoka i Janka Čemana.

Povodom istorije pozorišta u Selenči treba još istaći da su dosta pozorišnih inscenacija postavili i amateri pod okriljem rimokatoličke crkve. Tako je 1959, kada je trebala da se postavlja ograda na crkvenoj bašti, Jan Trusina došao na ideju na koji način da dođe do sredstava. Postavio je dramu Kada je na svet došao mesija od Fran Ilera. Predstava je izvedena na letnjoj pozornici pored crkve i video ju je veliki broj gledalaca, dok su prihodi išli na izradnju spomenute ograde. Učestovali su: Ana Gašparovski, Štefan Radič, Jozef Trusina, Ana Provodovski i Štefan Kanja. Ovu predstavu, čiju je dramatizaciju sam uradio, Jan Trusina postavio je ponovo 1970. Ovoga puta su učestvovali: Katarina Valova, Jan Truban, Alžbeta Durandziova, Štefan Durandzi a Jan Kočonda. Magistar Mihal Zolarek je pod okriljem ove crkve postavio dramu religioznu, sakralnu, nabožensku (Lurska pasačka) u kojoj su nastupili: Katarina Valova, Marina Malinova, Rozina Gašparovska, Alžbeta Valova, Alžbeta Durandziova a Maria Čandova. Godine 1978. prilikom obeležavanja 50. jubileja smrti Martina Kukučina izvedene su njegova Riđa jalovica (Rysava jalovica) a Komasacija.